Bivši Poverenik za informacije od javnog značaja Republike Srbije Rodoljub Šabić upozorio je da javno objavljivanje ličnih podataka o zdravstvenom stanju bez pristanka lica o čijim podacima se radi krivično delo. U intervjuu za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE), on je ukazao da tu činjenicu ne mogu da ospore nikakva tumačenja i opravdanja o motivima kršenja zakona kad je u pitanju sprečavanje širenja virusa korona, zbog čega je u zemlji uvedeno i vanredno stanje, koje Šabić ocenjuje nelagalnim zbog načina na koji je uvedeno. On ukazuje da je kontroverzno i uvođenje policijskog časa za celokupno stanovnoštvo.
„Nismo nekakvo divlje pleme, već valjda evropski narod, organizovan u državu, imamo Ustav i zakone da bi država i društvo funkcionisali u skladu sa njima, moramo da ih poštujemo“, ističe Šabić.
Komentraišući sve učestalije objavljivanje ličnih podataka navodno zaraženih osoba novim virusom na društvenim mrežama, on objašnjava da i važeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti u članu 17. svrstava podatke o zdravstvenom stanju u kategoriju onih čija je obrada „zabranjena“. Doduše, kako dodaje, odmah zatim „na nedopustivo fluidan način, karakterističan za taj izuzetno loš zakon“, definiše i gomilu izuzetaka koja tu zabranu potpuno relativizuje. Zbog čega bi, ocenjuje, verovatno neki skloni „kreativnom“ tumačenju prava mogli pokušati da objasne da javno objavljivanje podataka o zdravstvenom stanju nije nezakonito. Napominje, međutim, da ipak imamo i zakone u statusu lex specialis koji to nedvosmisleno sprečavaju.
“Pre svega, Zakon o pravima pacijenata, potom zakoni o zdravstvenoj zaštiti i o evidencijama u zdravstvu, izričito zabranjuju ovakvu obradu podataka o ličnosti osim uz pristanak lica o kome se radi. Pored tog pristanka, još jedini moguć valjan osnov mogla bi da bude odluka suda. Sve drugo bilo bi, odnosno jeste nezakonito, kažnjiv prekršaj, pa čak i krivično delo”, navodi Šabić.
Kako građani, za koje se ispostavi da su zaraženi korona virusom, treba da postupe? Da li oni treba da obaveste osobe sa kojima su bili u kontaktu i da li je lično obraćanje javnosti preko društvenih mreža ispravan postupak ili se i time narušava privatnost i krše određena ljudska prava?
Nesporno je da ti građani o svemu, o svim relevantnim informacijama kako o svom stanju, tako i o kontaktima, treba da obaveste nadležne u zdravstvenim i drugim ustanovama. Smatram da u meri u kojoj je to moguće imaju obavezu da o svom stanju obaveste i lica sa kojima su bili u kontaktu. Da li će to učiniti i na tako ekstrovertan način kao što je deljenje tih informacija preko društvenih mreža stvar je njihovog izbora. A sve dok je to pitanje njihovog izbora, odnosno njihove slobodne odluke, u tome nema narušavanja privatnosti.
Da li bi svaka lokalna samouprava morala da objavljuje posebno i broj zaraženih u određenom gradu ili opštini i da li je u nekim slučajevima dozvoljeno objavljivanje imena obolelih ili nije?
Kad je reč o informacijama koje se tiču ugrožavanja i zaštite zdravlja stanovništva, vlast na svim nivoima pa tako i lokalnom treba da nastoji, to je njena obaveza, da ih što više i što ažurnije pruža javnosti. Naravno, iz već navedenih razloga, to se ne odnosi i na objavljivanje ličnih podataka. Načelno, informacije koje se tiču ugrožavanja i zaštite zdravlja stanovništva, uz izuzetak ličnih podataka, vlast nikad ne bi smela uskraćivati javnosti. Podsetiću da Zakon o slobodnom pristupu informacijama izričito predviđa (čl.4.) da „opravdani interes javnosti da zna postoji uvek kada se radi o informacijama koje se odnose na ugrožavanje i zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine“ i da isključuje mogućnost, koja je u slučaju drugih informacija dopuštena, da vlast dokazuje postojanje nekog legitimnog interesa koji je u konkretnoj situaciji pretežan u odnosu na interes javnosti. Dakle, ne samo nedefinisan interes vlasti nego nikakav interes ne može predstavljati osnov za uskraćivanje informacija koje se odnose na zaštitu zdravlja stanovništva. Na žalost, to se ipak često dešava, nekad u gotovo tragikomičnoj formi. Tako je, na primer, doslovno bizarno delovala nedavna situacija u kojoj je premijerka tvrdila da je podatak o broju respiratora „državna tajna“ a samo par sati kasnije predsednik Republike, rizikujući, da se malo našalim, deset godina zatvora koje član 315. Krivičnog zakonika za to predviđa i „odao“ tu „državnu tajnu“. Dakle, nema i ne može da bude nikakve štete zbog poštovanja ustavom i zakonom zajamčenih prava javnosti, naprotiv.
Da li porastom ovakvih slučajeva u javnosti i na raznim platformama postoji opasnost da eventualno vlastima to bude izgovor za cenzurisanje društvenih mreža?
Odgovor na vaše pitanje je, bar za sada, u sferi spekulacija a spekulacijama ne volim da se bavim. Mogu samo reći da jeste indikativno da su se neki od „elitnih“, najskupljih botova vlasti već javno založili za kontrolu čak i za ukidanje društvenih mreža ali da ipak ne želim da verujem da će do toga doći. Država ima na raspolaganju više načina da reaguje na one zloupotrebe društvenih mreža kojima se svesno ili ne, proizvode posledice u vidu izazivanja straha i panike od strane neodgovornih pojedinaca i eventualne zloupotrebe ne mogu biti prihvatljivo opravdanje za uvođenje cenzure ili blokadu društvenih mreža. Zapravo to bi izgledalo doslovno groteskno imajući u vidu činjenicu da vlast evidentno, što je potvrđeno u mnogo situacija, okreće glavu i zatvara oči i ne reaguje na drastične primere širenja dezinformacija i potpuno lažnih a krajnje uznemiravajućih vesti od strane njoj „poćudnih“ televizija ili visokotiražnih tabloida.
„Nelegalno uvođenje vanrednog stanja“
U poređenju sa evropskim i zemljama u okruženju, da li je Srbija otišla dalje u primeni restriktivnih mera, odnosno ograničavanju građanskih sloboda?
Mnogo zemalja, mnogo preduzetih mera, nije lako porediti. Čak i ako je Srbija iznad proseka za zamerke vlasti, mislim postoje dva „bolja“ razloga od toga.Prvi je neshvatljiv, gotovo karikaturalan kontrast između aktuelnih i najavljivanih mera s jedne i početnog suočavanja sa epidemijom, s druge strane. Tome što je na zvaničnim konferencijama za štampu, uz prisustvo najviših državnih funkcionera, virus potcenjivan „kao najsmešniji na svetu“ a ženama preporučivan „šoping u Milanu“ suvišan je svaki komentar. Drugi razlog je način uvođenja vanrednog stanja koji na njega baca trajnu senku nelegalnosti. Vanredno stanje nije uvela Skupština već tri predsednika – Republike, Skupštine i Vlade, pozivajući se na to da „Skupština ne može da se sastane“. Ta „nemogućnost“ je, navodno posledica famozne Naredbe o zabrani okupljanja na javnim mestima u zatvorenim prostorijama, više od 50 lica koja je akt Vlade, odnosno ministra zdravlja. Apsurdno je takvo tumačenje. Nikakav akt Vlade, organa izvršne vlasti nigde u demokratskom svetu nije i ne može biti smetnja za održavanje sednice najvišeg zakonodavnog tela. Ustavna odredba „ne može da se sastane“ odnosi se na faktičku nemogućnost okupljanja poslanika, usled ratnih dejstva, terorističkih aktivnosti, prirodne katastrofe, a ni u kom slučaju na prepreke koje bi mogla da „kreira“ Vlada, nad čijim radom Skupština inače, po Ustavu, vrši nadzor. Šta više, čak ni ta famozna naredba zapravo nije nikakva prepreka. Ona zabranjuje okupljanje u zatvorenom prostoru. A ako se nije umelo, uz primenu svih sredstava medicinske zaštite, organizovati „klasičnu“ sednicu skupštine ili korespodentnu sednicu, sa distance, uz primenu savremenih komunikacionih tehnologija, mogla se održati sednica na otvorenom. Vlada je to već demonstrirala, doduše više u propagandne a ne u funkcionalne svrhe, ali Skupština je mogla obrnuto. Nije suvišno podsetiti da se u prošlosti, u svim teškim, najtežim vremenima, vanrednim stanjima, neposrednoj ratnoj opasnosti, čak i u ratu, Skupština Srbije uvek „mogla sastati“ i da se sastajala. I tokom srpsko – turskog rata i oba balkanska rata i u Prvom svetskom i to i pored užasne epidemije tifusa, sve do albanske golgote Skupština, ne samo da je funkcionisala nego je bila u stalnom zasedanju. Vlada nije preuzimala njene nadležnosti a Skupština je u tim izuzetno teškim okolnostima donela niz važnih zakona. Ta pravna brljotina sa takvim uvođenjem vanrednog stanja mogla se, koliko toliko, konvalidirati bar na naknadno zakazanoj sednici Skupštine ali nečija tvrdoglavost to ne dozvoljava. I tako, dok svakodnevno možemo da čujemo vesti o sednicama raznih parlamenata Evrope i sveta naš parlament uporno „ne može da se sastane.“ Mislim da je reč o nonsensu o čijim negativnim pravnim i političkim posledicama je takođe suvišan komentar.
Da li vlast donošenjem vanrednih mera, u cilju zaštite od korona virusa, na bilo koji način zloupotrebljava svoja ovlašćenja? Da li bi se eventualnim uvođenjem 24-časovnog “policijskog časa” zapravo apsolutno suspendovala ljudska prava i slobode u Srbiji?
Što se tiče eventualnog 24-časovnog policijskog časa reč je o ideji sa kojom se do sad nikad nismo sreli. I ne samo mi u Srbiji, policijski čas za celu zemlju u celodnevnom trajanju je, koliko znam, nešto bez presedana i u uporednoj, međunarodnoj praksi. Inače, sloboda kretanja jeste ustavom zajamčeno pravo ali Ustav dozvoljava da to pravo može biti ograničeno. Ustav predviđa da se to može uraditi zakonom i pobraja četiri razloga – krivični postupak, javni red i mir, odbrana zemlje i, za ovu priliku, najzanimljivije, sprečavanje zaraznih bolesti. I značaj ljudskih prava i dikcija ustava i međunarodna ustavno sudska praksa, upućuju na zaključak da se radi o ograničavanju prava pojedincima ili grupama, ne kompletnom stanovništvu kao i da su eventualna ograničenja legitimna samo ako se sprovode u meri neophodnoj za ostvarenje svrhe. Dakle, zbog potreba krivičnog postupka ograničava se sloboda kretanja onih koji su „predmet“ postupka, zbog potreba odbrane onih koji su „predmet“ mobilizacije ili radne obaveze, zbog javnog reda i mira, onih koji ga ugrožavaju. Analogno tome radi sprečavanja zaraze može biti ograničena sloboda kretanja zaraženih ili onih koj su to verovatno. Ali, ni jedan od navedenih razloga ne upućuje na ograničenje slobode kretanja kompletnog stanovništva, i s tog aspekta kontroverzan je već i sam po sebi policijski čas, nezavisno od dužine trajanja. A ograničenje slobode kretanja u trajanju 24 časa na dan zapravo i ne bi bilo ograničenje već potpuno ukidanje prava. Zbog svega navedenog moje je mišljenje da bi bilo suprotno ustavu. I inače, iako su vlasti mnogih zemalja apelovale na stanovništvo da ograniči svoje kretanje ili su to odlukama nadležnih organa izričito naložile ipak to nigde ne znači potpuno isključenje slobode kretanja i podrazumeva odlaske na posao, u kupovinu namirnica, kod lekara i slično. Klasičan policijski čas koji podrazumeva potpunu zabranu kretanja uveden je u daleko manjem broju zemalja sveta, u 10- tak ili 15 njih ali nigde 24 časa na dan.
Da li se već krše prava izbeglica i migranata koje se preko noći premeštaju iz pograničnih prihvatnih centara na druga mesta i na koji način oni mogu da se zaštite?
Nemam dovoljno informacija da bih mogao da dam eksplicitan odgovor na vaše pitanje. Zato mogu reći samo to da je neupitna obaveza vlasti da u tretmanu tih lica, u svim pa i ovako teškim prilikama, poštuju sva prava koja im jemče kako naši propisi tako i međenarodni dokumenti koje je naša zemlja prihvatila.
Kakav je položaj radnika u privrednim zonama gde u zatvorenom prostoru nekada boravi više od 50 ljudi koji rade za mašinama? Zašto za njih ne važe iste mere, kao za većinu stanovništva za koje zvaničnici zagovaraju ali i sve više sprovode poptuni karantin, ili primenjuju radikalne kazne?
Najkraće, tako nešto je, razume se, nedopustivo i nadležni organi bi na to morali da reaguju. A vrlo je žalosno i zabrinjavajuće kad i ako ne reaguju. Deluje otužno i vrlo depresivno situacija u kojoj radnici mogu biti u takvom položaju dok vlast istovremeno „objašnjava“ kako je vanredno stanje umesto Skupštine uveo trijumvirat predsednika Republike, Skupštine i Vlade jer ona, zbog famozne naredbe o zabrani okupljanja ,“nije mogla da se sastane“!
U kojoj meri aktuelna situacija može da se zloupotrebi za potpuno gušenje slobode medija, s obzirom da je ona bila ozbiljno narušena i pre uvođenja vanrednog stanja?
Generalno, već dugo vremena, kod nas odnos vlasti prema novinarima, posebno onim koji svoj posao žele da rade profesionalno, da pišu slobodno i kritički, nije ni izbliza na nivou na kom bi morao biti, odnosno daleko je ispod tog nivoa. Taj odnos govori o gotovo potpunom odsustvu osećaja odgovornosti nosilaca vlasti prema javnosti. A razume se da u uslovima krize izazvane virusom korona nije ni logično očekivati da se taj odnos promeni na bolje, naprotiv. Jedan od mnogih, a vrlo ilustrativan primer pružila je pre samo par dana premijerka Brnabić. Dok u nekim zemljama, na primer u Velikoj Britaniji, novinarima koji izveštavaju o koroni vlade daju poseban, čak i formalno privilegovan status, naša premijerka se „brecnula“ na novinara koji je želeo da postavi više od jednog pitanja, „očitala mu lekciju“ i demonstrativno napustila konferenciju za štampu. To je potez koji sam za sebe govori mnogo i koji je sa stanovišta elementarnih demokratskih standarda u većini zemalja teško i zamisliv.
Natalija Jakovljević (VOICE), foto: Medija Centar Beograd
Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!
